Sve oči zaslužuju
Najbolje.

Bila je to 2016. godina. Upravo sam završio srednju optičarsku školu i odmah nakon toga pronašao prvi posao — u optičarskoj radnji kod privatnika.

Tokom rada nailazio sam na svakakve ljude i situacije. Neka iskustva bila su lepa, neka teška. Ali jedno se urezalo u pamćenje.

Jednog dana u radnju je ušla starija gospođa. Primetio sam da se teško kreće. Kroz razgovor mi je rekla da je invalid. Trebale su joj naočare — imala je visoku dioptriju i nije imala puno izbora. Vid joj je bio neophodan za svakodnevni život.

Nakon proba i dogovora, pronašli smo najjeftiniju varijantu koja joj odgovara. Ukupno: 14.000 dinara. Radnja je imala pogodnost za penzionere — otplata na rate putem administrativne zabrane, uz kopiju penzijskog čeka.

Kad sam video taj čak, zastao sam. Njena invalidska penzija za pola meseca iznosila je 7.000 dinara. Pitala je da li može na što više rata. Kontaktirao sam vlasnika u nadi da će izaći u susret — ali pravila su bila jasna: rata ne sme biti ispod 2.000 dinara. Bio sam besan i nemoćan istovremeno.

Na kraju smo se nekako dogovorili. Žena je uzela naočare i bila je zahvalna. Ali nisam mogao da ne primetim — nije bila potpuno srećna. A iskreno, ni ja nisam bio.

To sećanje me nije napustilo. Ni danas, više od dvanaest godina kasnije, nekad se setim te žene. I zapitam se kako je uspela s mesečnom penzijom od 14.000 dinara da iznese sve troškove.

Imam 14 godina iskustva u optici. Godinama sam gledao ljude koji su morali da biraju između naočara koje su im potrebne i novca koji nemaju. Znao sam da može drugačije — bez nepotrebnih marži, bez skupih kirija, bez posrednika.

U februaru 2026. pokrenuo sam Lumeru — potpuno online optiku, dostupnu svima u Srbiji. Da niko više ne mora da bira.